Arapski jezik

 

ZAŠTO UČITI ARAPSKI JEZIK?

 Arapski jezik pripada semitskoj grupi jezika, i uz hebrejski, predstavlja glavni predstavnik ove jezičke grupe. On je zvanični jezik u oko 27 zemlja severne Afrike i jugozapadnog dela azijskog kontinenta. Po broju država u kojima se govori, on je na trećem mestu u svetu (posle engleskog i francuskog), a broj nativnih govornika prevazilazi 300 miliona; i smatra se da ga ukupno govori čak i 400 miliona, što arapski jezik smešta u grupu svetskih jezika i jednog je od šest jezika UN.

Što se tiče arapskog pisma, arabice, ono je po raširenosti i upotrebi na planeti na drugom mestu – odmah posle latinice. Sastoji se od 28 slova i fonetsko je – svaki znak nosi određen glas. Neki glasovi se razlikuju od glasova u evropskim jezicima, što svakako unosi dozu egzotike u učenje ovog jezika. A istoj doprinosi i sinistrorsno pismo (zdesna nalevo, nasuprot dekstrorsnog pisma, gde je situracija obrnuta). Slova su vezana, s izuzetkom od šest grafema, koja se ne vezuju ulevo – sličan princip kao kod pisanih slova u evropskim jezicima. Takođe, grafeme imaju više oblika pojavljivanja, u zavisnosti da li su na početnoj, srednjoj ili kranjoj poziciji u reči. Takođe ne postoje velika i mala slova i reči se ne mogu deliti – prenostiti u naredni red, ali se linija koja ih spaja može razvući ili skratiti.

Primer arapskog slova ,,B” u različitim pozicionim varijantama i reči ,,arapski jezik”:

Što se tiče gramatike, ona je vrlo pravilna – izuzeci su retki i uvek su konsekvenca nekog drugog pravila. Stroge sistemske zakonitosti dovele su do toga da u arapskoj morfologiji postoji mnoštvo tvorbenih obrazaca za izvođenje gotovo svih vrsta reči. Ono što karakteriše arapsku gramatiku su takođe ,,derivaciona gnezda”, odnosno,  ,,smantički grozdovi” koji se uglavnom sastoje od tri i ređe četiri korenska konsonata. Tako na primer kombinacija od tri glasa KTB nosi ideju pisanja i shodno tome postoje sledeći oblici: KiTâBa – pisanje; kataba – on je pisao; maKTaB – kacelarija, pisaći sto (mesto gde se piše); maKTaBa – biblioteka; KiTâb – knjiga; KâTiB – pisac; maKTûB – ono što je zapisano, to jest, sudbina itd.

Digolosija – specifična jezička okolnost istovremenog postojanja i paralene upotrebe dva jezička varijeteta. U slučaju arapskog jezika to su ,,viši”, to jest standardni arapski jezik i ,,niži”, koji je realizovan kroz brojne lokalne dijalekte.

Standardni arapski jezik (viši, književni, jezik Kurana), je zvanični jezik, izveden iz klasičnog arapskog jezika i koristi se u pisanim dokumentima, štampi, vestima na televiziji, u školama i univerzitetima i dr; i predstavlja onaj pol diglosije koji se pretežno oslanja na pismeno izražavanje. S druge strane, postoji i drugi pol diglosije, ,,niži” varijetet, izveden iz standardnog arapskog, ali značajno uprošćen. To je jezik koji se oslanja na usmenu formu izražavanja i on je zapravo Arapima ,,maternji jezik”, odnosno, to je lokalni govor koji oni spontano uče u okviru porodice i svoje okoline. Problem diglosije se ogleda u tome što se ta dva varijeteta jednog jezika mnogo razlikuju (prema slobodnoj proceni, možda čak i više nego, na primer, srpski i slovenački jezik). Te razlike nisu samo na nivou država ili regija, već se dosta razlikuje govor ljudi iz različitih gradova iste države. No, ono što spaja sve Arape i omogućava njihovo zajedništvo jeste upravo standardni arapski jezik, koji predstavlja glavni koheozivni element arapskog sveta.